Sindrom nervoznog creva (SNC) predstavlja funkcionalni poremećaj gastrointestinalnog trakta.
SNC je najčešće postavljana dijagnoza u gastroenterološkim ambulantama širom sveta.
Simptomi SNC se preklapaju sa čitavim nizom simptoma kod drugih oboljenja gastrointestinalnog trakta, što predstavlja veliki izazov za dijagnozu.
Do 1978 g. SNC je u medicinskoj terminologiji prisutan pod različitim nazivima (mukozni kolitis, iritabilni kolon, spastični kolon), koji su se uglavnom odnosili na poremećaj debelog creva.
„ Ponavljani bolovi u trbuhu, u proseku, najmanje 1 dan / nedeljno u poslednja 3 meseca, povezana sa 2 ili više seledećih kriterijuma :
- Povezani sa crevnim pražnjenjem,
- Povezani sa promenom učestalosti stolice i
- Povezani sa promenom u obliku (izgledu) stolice.“
To znači da se dijagnoza SNC postavlja ako bolesnik ima simptome barem jedan dan u nedelji za poslednja 3 meseca.
SNC je funkcionalni poremećaj gastrointestinalog trakta karakterisan abdominalnom boli povezanom sa pražnjenjem, promenama u evakuaciji stolice, nadutošću trbuha i odsutnošću detektabilne organske bolesti.
Postoje tri oblika sindroma nervoznog creva:
- SNC sa predominantnim zatvorom,
- SNC sa predominantnim prolivom i
- SNC sa smenama zatvora i proliva.
Prosečna starost obolelih od SNC je 30-50 godina.
Etiopatogeneza SNC je veoma kompleksna. Nema jasno definisanog uzroka nastanka, ali je verifikovano da multifaktorijalni uticaj psihološke strukture ličnosti, socijalnog okruženja,životnih navika, ishrane, crevnih infekcija, poremećene autonomne reaktivnosti i intestinalnog motiliteta, te visceralne hipersenzitivnosti nedvosmisleno utiču na oboljevanje .
Minimum dijagnostičke obrade podrazumeva određivanje laboratorijskih parametara (SE, CRP, KKS, antiendomizijalna i transglutaminska At).
Dijagnostički pristup je strogo individualan. Nema jasno definisanih terapijskih protokola za terapiju SNC. Osnovno je da se bolesniku detaljno objasni priroda njegove bolesti i ukaže na promene u životnim navikama. Individualno se sprovodi i psihološka terapija. Suočavajući se sa ovim nepoznanicama svakodnevno, kliničar mora da donosi odluke o svakom bolesniku ponaosob.
